Intervju: Tanja Stojanovski

Jedna od naših najboljih ultramaratonki i planinskih i drumskih trka, trostruka pobednica na Staroj planini na 122km, na Fruškoj gori 135km, na trčanju na 12h 120km

Koliko dugo se bavite ovom vrstom aktivnosti?
Trejl trčanjem se bavim skoro osam godina (od 2018te) sa pauzama zbog trudnoće

Zašto baš ‘trail’ trčanje?

Ja se podjednako bavim i uličnim trčanjem, ali kad jednom počnes da trčis po šumi i planinama odmah se zaljubiš u njih što se i meni dogodilo. Pošto ja trčim ultra distance (sve preko maratonske distance od 42km) kako planinske tako i ulične ,nekako mi te trke po ravnom služe da ojačam mentalno i da onda lakše mogu da prebrodim životne probleme koji su kadtad i neminovni, a na trejl trkama onda odmaram glavu i uživam stapajući se sa prirodom. Iskreno, onaj ultramaratonac (ulični) koji kaže da uživa dok trči 12, 24 ili više časova u krug poput mene, ne govori baš istinu, jer da gledaš toliko vremena u pod, zapamtiš svaki kamenčić, svaku rupu, gledaš iste umorne ljude oko sebe, baš i nije preterano zanimljivo, za razliku od planine gde se pejzaž pored kojeg trčiš stalno menja.

Koliko je ovaj vid trčanja rasprostranjem u vašoj okolini?

U početku je bilo malo trka, sada je to dosta razvijenije i sve je više naših  ljudi koji trče po planinama. Kada pređete po Staroj planini 360km trčeći zaredom tri godine na trkama tamo, ili po Fruškoj Gori na stotine kilometara, dosta upoznate te planine i onda je normalno da  se i zasitite i poželite da vidite i neke druge, stoga sam ja malo trčala i u komšiluku, u Bugarskoj, Bosni, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Francuskoj. Mnogo je toga tamo na višem nivou, ali i kod nas će nadam se biti bolje vremenom.

Koliko često trenirate (vrste treninga-lagano, dužina, intervali, gde)?

Zbog trudnoće nisam trčala 3 godine, ali sam bila jako aktivna šetajući i planinareći svuda. Sada se vraćam u formu i trčim pet puta nedeljno razlicite treninge, i deonice i intervale i tempo i duzinu od sat i po vremena, sve sem uzbrdica kojih nemam u mojoj Batajnici, gde i zivim, sto me naravno ne sprečava da volim i da trčim po planinama. Vozim i bicikl na trenažeru na terasi, kada je neka poledica ili kada imam pauzu u trčanju. Mesto u kojem živim je jako loše za svaki vid sporta zbog nedostatka staza za bezbedno trčanje, bicikl ili šetnju. Takođe nemamo nimalo zelenih površina, tako da ne mogu ni da se pohvalim da uživam dok treniram po običnim ulicama sve vreme pazivsi da me neka kola ne udare.

Recite nam nešto više o vašoj najtežoj trci.

Ja spadam u sportiste koji nikad ni po koju cenu ne odustaju sa trke, sem naravno ukoliko je u pitanju neka povreda, tada ipak imam razuma, Time i volim da se pohvalim što sam na hiljade kilometara prelazila i završavala bez odustajanja, jer bilo je mnogo jako teških trenutaka kada je malo falilo da stanem i ne završim trku, ali ipak sam svaki put istrajala do kraja. Sem jednom, o toj trci mi je uvek teško da pričam jer je za mene ostala nezavršena. Ta trka je kao neka kruna svih trejl trka na svetu, Ultra trail du Mont Blanc, na koju sam i ja uspela da se kvalifikujem i odem. Trka je duga 167 km, prolazi kroz tri zemlje gde se prostiru Alpi i velika je visinska razlika koju je potrebno savladati za 48h. Ja sam stala na stotom kilometru i nisam mogla dalje, ne zbog povrede, ne zbog nedostatka snage, već zbog bola u dusi zbog bolesti jednog od mojih članova porodice. Sa tim bolom sam krenula na trku i onesposobio me da je završim, jednostavno sam sela na taj jedan vrh i plakala. I sad kad se setim, suze mi oči jer za tu trku treba puno kilometara da pređes na nekim trkama  da bi se kvalifikovao, puno novca da potrošiš da bi samo učestvovao i na kraju to je san svih nas trejl trkača. To je samo dokaz da sam i ja salomiva i krhka, i da je taj neki bol nesavladiv i prejak da te prosto parališe i ne može da se poredi sa nekim fizičkim bolom. Na iznenadjenje ostalih učesnika iz drugih zemalja, sa kojima sam trčala do tad i kojima sam skromno priznajem bila vodilja onako pozitivna i puna elana do tad, ipak nista nije moglo da utiče na moju odluku da nastavim dalje

Nezgodni momenti?

Nezgodnih momenata je bilo poprilično, izdvojila bih ipak ultru na planini Ozren u Bosni. Trebalo je preći oko sto i neki kilometar na planini na kojoj se vodio rat davno i koja je bila prepuna oznaka za mine, totalno neobeležena, puno nedostataka u organizaciji i pritom je to bila jedna od mojih prvih planinskih ultri, pa sam i ja imala manje iskustva. Tu ću pamtiti potok u koji smo upali do pojasa u toku noći zalutavši po ko zna koji put, tragove divljih svinja i zavijanje vukova, kada sam htela da zovem mamu da se oprostim od zivota. Takođe i ultru na Tari, gde smo upali u kuću nekog selljanina zalutavši naravno, koji nas je puškom odveo na pravi put rekavši da nismo ni svesni u kojoj smo opasnosti od zveri jer smo zalutali tamo, i tamo smo ronili po nekom potoku u mrklom mraku nakon čega su nas prestravile ogromne bele krave, koje su nam se tad cinile kao neke zveri. Bilo je takvih trenutaka na mnogim trkama, jer nakupilo se i pređeno je puno hiljada kilometara po ne baš pristupačnim predelima često.

Najsrećniji momenti?

Nema veće sreće nego kad ugledaš cilj nakon dvadeset i kusur sati trčanja i penjanja po planinama. Svaki ulazak u cilj je posebna priča, ali ipak bih izdvojila trku 100 milja Istre, koju sam završila za 45h sa drugom Slobom. To je bila avantura za sebe, gde smo nakon toliko sati na nogama, halucinirali na smenu i plašili se žbuna misleći da je medved i svakojakih smešnih momenata je tada tamo bilo. Videvši i čuvši prijatelje u Umagu na ciljnoj liniji kako nas dozivaju, ja sam čak trčala ka njima, dok je Sloba psovao i sebe i mene i organizatora. Postoji i snimak našeg ulazka u cilj koji mi je posebno drag. Takođe i 500km koje sam trčala sa prijateljem po Sloveniji, kao podrška njemu koji je trčao za obolele od celebralne paralize, to je meni nešto najlepše i najemotivnije što sam doživela tamo za tih par dana kada su nas ti ljudi koji boluju od te opake bolesti ispraćali i dočekivali, puno suza i zagrljaja i boli, to je za ne zaboraviti nikad.

Motivacija (kad fali i kad je imate previše)

Ja nikad nisam imala problema sa motivacijom, niti su mi ikad bili potrebni motivacioni videi ili posteri. Ja nisam u tom fazonu, jer ljubav prema ovom sportu je toliko jaka da nema potrebe da me nešto dodatno motiviše za trke ili treninge. Slagala bih kada bih rekla da mi nije prijalo da mi neko drag pošalje neku poruku u toku ili pre trke, tad naravno dodam gas ili ako se na stazi pojavi neki zgodni trkac, naravno da ću se truditi da ga pratim, jer ipak motivacije nikad previse.

Koji su vaši ciljevi?

Nemam baš određene ciljeve niti planove, samo želje. Volela bih da se jednom vratim na tu Belu planinu (Alpe) i dođem do cilja, volela bih da otršim jos poneku trku u svakoj susednoj zemlji, vidim i upoznam njihovu prirodu i planine i naravno da posetim sve planine po nasoj lepoj zemlji koje do sada nisam.

Koliko uživate u ovom sportu?

Uživam svim srcem i punim plućima u trejl trčanju, ja tu ne vidim nikakve mane samo prednosti. To je jako zdrav i predivan sport i ukoliko imate dobro i skromno drustvo, kao što ga ja imam, onda i putovanja i odlasci kojekuda budu jako jeftini, s obzirom da mi ne biramo gde noćimo i šta jedemo i delimo sve troškove. Najlepše je i bilo kada smo spavali u šatorima i jeli konzerve pored vatre, a katkad i kupali se u đakuziju koji je bio unutar jedne crkve u Bosni, što zvuči neverovatno ali istinito. Sve su to čari trejl trcanja i putovanja.

Odakle crpite volju?

Volim život, zahvalna sam što sam zdrava i što mogu slobodno da se krećem i da trčim, da se bavim svim sportovima, da uživam u onom sto radim. Imam nepresušni izvor pozitivne energije i volje, jos kada sam okružena prijateljima sličnim meni i dragim ljudima, to je onda pun pogodak.

Kako se hranite?

Ne spadam u one trkače koji su do juče sedeli u fotelji i u kasnim godinama počeli da se bave nekim sportom. Ja od malena trčim, od malena sam u pokretu i nikad nisam imala problem sa viškom kilograma. Oduvek sam vodila računa o ishrani, smatram da se hranim zdravo ali ne spadam niti u vegane, vegetarijance, frutarijance i ostale. Samo dosta jedem voće, povrće, žitarice, nisam ljubitelj mesa ali ga jedem ponekad. Prosto se ponašam u skladu sa potrebama mog organizma. Ne volim nikakve dodatke ishrani, proteine, nista od toga, energetske napitke, čokoladice. Ja u šali sve to zovem hemijom, iako razumem i one koji to konzumiraju. Malo spadam u one staromodne i smatram da nema zdravijih proteina od sira, jaja, jogurta. Doručak mi je omiljeni obrok, tada jedem proso, pahuljice, heljdu, pomešano sa voćem i cimetom, rogačem i cedim južno voće. Što jednostavniji obrok, to bolje i lakše, jer moram priznati nisam neka kuvarica i daleko sam od gurmana, sto je super za liniju. Koliko malo jedem ovako, sve nadoknadim jedući na trkama, još kada su okrepe dobre milina. I zaista je najslađe kada posle neke trke, svi zajedno popijemo neko hladno pivo da se okrepimo i odmorimo. Dakle sve umereno i u skladu sa potrebama organizma.

Da li ste imali neke ozbiljnije povrede?

Za predjenih oko 4500km samo na trkama, ne računajući treninge, nisam imala povreda, iako nisam puno vodila računa o zagrevanju i istezanju pre i posle trka. Koliko se samo puta desilo da odmah nakon neke duge trke sednemo u kola i vozimo se nazad onako zgrčeni i opet sam dobro prolazila. Jako brzo se regenerišem i oporavljam, što mi puno znači za ultra trke. Svakako ću sad malo više obratiti pažnju na sam pristup treningu i trkama pre i posle

Najduža trka i kako je prošla?

Najduza trka je ulični ultramaraton na 24h i mojih 194km, a na planini je svakako 100 milja (167km) Istre. Ovaj ulični ultramaraton je bio moj prvi pokušaj na 24h i tada sam istčala tih 194km i time srušila dotadašnji rekord, ali nisu ga priznali na zalost jer je trčano na stazi bez sertifikata. Svakako to spada u jako tešku i fizički i psihički trku za mene, a 100 milja Istre u tesku ali zanimljivu trku u društvu druga Slobe i naših halucinacija ali smo je završili veselo utrčavajući u cilj nakon 45h provedenih na stazi.