Prvi maraton na inauguralnim olimpijskim igrama u Atini 1896. godine pratio je istorijsku rutu po lošim zemljanim putevima i pri visokoj temperaturi. Tri Grka su prešla ciljnu liniju i završila na postolju – možda nije ni iznenađenje s obzirom da je 12 od 17 trkača bilo grčka a završilo samo devet muškaraca – ali je žalba otkrila da je treći Spiridon Belokas prešao deo puta kočijama, time postaje prvi maratonski trkač koji je ikada diskvalifikovan zbog varanja.

Bio je to čudan početak olimpijske istorije maratona, ali nijedan maraton nikada neće biti čudan kao onaj koji je usledio osam godina kasnije u St. Louisu.

Vezano za Svetski sajam 1904. godine, trka se trčala duž puteva neujednačenih, prašnjavih ili preko popločanih staza obuhvatajući sedam brda visine do 91m. Nekoliko kordona je bilo na ruti trke, tako da su trkači morali izbeći vagone, vozove, kola i pešake. Uprkos tome što su trčali po vrućini od 32°C, postojala su samo dva mesta za konzumiranje vode, organizatori su želeli da “smanje unos tečnosti kako bi testirali granice i efekte ciljne dehidratacije, radi istraživanja u to vreme” .

Nije ni čudo što je samo polovina sportista zapravo završila.

Ako su okolnosti bile čudne, učesnici i rezultati su bili još čudniji. Od 32 trkača, 10 su bili Grci koji nikada ranije nisu trčali maraton, a dva su bili iz Tswana plemena – prvi crni Afrikanci koji su se takmičili na Olimpijadi. Oni bi zapravo došli u St. Louis u sklopu ratne izložbe u Boeru (obojica su bili zapravo učenici iz Južne Afrike), pa su nekako stigli na trku, dolazeći na start bosi, ali završili su na 9. i 12. mestu.

Finišer na mestu broj 9, Len Tau, mogao je da trči bolje da nije bio vijan više 1.5km od strane pasa koji su obučavani da ujedaju crne ljude (robove u to doba).

Felix Carbajalm, kubanski poštar koji je prikupio novac da prisustvuje Olimpijadi, ali je potom izgubio sve na klađenju i morao je da pešači do St Louisu. Stigao je na start trke u paru cipele i pantalonama odsečenim da izgledaju kao šorts. Na pola puta kroz trku, zaustavio se u voćnjaku da ubere jabuke, što se ispostavilo kao pogrešno jer su one bile trule, tako da je dobio bolove. Carbajalm je i pored toga završio kao četvrti.

Prvi preko linije prošao je Fred Lorz, inače zidar. Lorz je gotovo imao medalju oko vrata, kada je neko rekao da ga je video da se zapravo zaustavio zbog grčeva u stomaku 12km od starta trke i ušao u automobil, koji se onda pokvario. Osećajući se bolje, odlučio je da istrči do cilja i kada su zvaničnici mislili da je pobednik, Lorz je odlučio da se poigra i napravi ”šalu”. Njegova šala mu je donela zabranu od 12 meseci, ali se vratio da pobedi na Bostonskom maratonu godinu dana kasnije.

Pravi pobednik je bio Thomas Hicks, Britanac koji je trčao za SAD. I on je pretrpeo ekstremne fizičke probleme u toku trke i mogao je samo uz pomoć svog osoblja da završi trku, tako što su ga hraniti stimulansom stihinin – koji se takođe koristi u otrovima za pacove – kao i belancima i rakijom. Hicks je morao da bude prenet preko ciljne linije i odmah upućen na lečenje.

Italijan Dorando Pietri na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine, takođe mu je trebalo pomoći da pređe preko linije cilja, izgubio je svu snagu u nogama i um ga je izdao od iscrpljenosti i dehidratacije. Pietri je stigao do Olimpijskog stadiona tri minuta ispred sledećeg trkača – ali je pogrešio skretanje i morali su da ga vrate na stazu zvaničnici trke.

Nakon što su mu doktori dali stimulanse u vidu tablete, bio je vukao noge, i konačno je prenet preko linije cilja, jedan čovek mu je bio iza leđa a drugi ga je držo ispod ruke.

Čudna priroda olimpijskog maratona je postala pravi žig u sportu. Do tog vremena distanca nije bila fiksna – prvi maraton je bio napravljen samo kao rekonstrukcija rute Maraton-Atina i uglavnom prilagođen terenu. Britanci su osmislili rutu koja vodi od Windsor-a do Belog grada (distrikta Londona), oko 42km.

Da bi se udovoljilo kraljici, trka je prilagođena da start trke bude iz dvorca Windsor, pa je dodato 385 jardi da bi cilj bio tačno ispred Kraljevske Palate. Ova proizvoljna dužina naknadno je usvojena kao zvanična maratonska razdaljina od 26,2 milja i postala je tradicija.

Pošto su maratoni postali učestali i popularni, pa su se i bajke završile, ali i dalje su postojala iznenađenja. 1960. godine, Abebe Bikila iz Etiopije je trčao bos, jer su mu cipele bile suviše uske, ali je postao prvi crni Afrikanac koji je osvojio olimpijsko zlato. Uspešno je odbranio titulu maratona četiri godine kasnije u Tokiju, uprkos tome što je imao zapaljenje slepog creva šest nedelja pre trke.

Na Olimpijskim igrama u Riju učestvovale su švedske trojke (sestre) i nemačke blizanci u ženskim trkama.

Ali možda najbolja priča je Shizo Kanakuri, jedan od prvih Azijata pozvan da učestvuje na Olimpijadi – u Stokholmu 1912. godine.

                                                 Kanakuri je na kraju i prošao kroz cilj

Ali Japanac je pretrpeo užasno 18-dnevno putovanje brodom i trans-sibirskom prugom do Švedske. Stigao je na temperaturu od 32°C, što je dovelo do toga da većina trkača pati od hipertermije. Kanakuri, koji je trčao u tradicionalnom japanskom tabi (dvostruko platno), imao je problema sa lokalnom hranom i izgubio svest na pola puta na samoj trci.

Primila ga je lokalna porodica, zaspao je na kauču i probudio se kasnije tokom noći. Zbunjen, zanemario je da se javi zvaničnicima trke i jednostavno se vratio u Japan. Iako se takmičio na sledećim Olimpijskim igrama, švedske vlasti su ga proglasile kao nestalu osobu na više od 50 godina.

Kanakuri je na kraju završio svoju trku da proslavi 55. godišnjicu igara iz 1912. godine, prešao je ciljnu liniju da bi zabeležio najduže zvanično maratonsko vreme od 54 godine, 8 meseci, 6 dana, 5 sati, 32 minuta i 20 sekundi.

“To je bio dug put”, rekao je novinarima. “Usput, oženio sam se, imam šestoro dece i 10 unučića”.

Trke na daljinu za žene nisu bile dostupne pre 1980-ih godina. Najduže rastojanje koje su žene pokrivale je 1500m, što se dogodilo tokom Olimpijskih igara održanih u Moskvi. Prva žena koja je zvanično završila trku je Violet Piercy čije vreme je iznosilo 03:40:22.

Prvu zvaničnu žensku trku koju je IAAF odobrio bio je međunarodni Tokijski maraton koji je održan 1979. Prvi olimpijski ženski maraton održan je 1984. godine. Ovu trku je osvojila Joan Benoit iz Sjedinjenih Američkih Država, koji je trku završila za 02:24:52.

Duga trčanja su važan element u spremanju za maraton. Rekreativni trkači najčešće pokušavaju da dođu do maksimalnih 32 km (20 mi) u najdužem nedeljnom trčanju i ukupno oko 64 km (40 mi) nedeljno kada se spremaju za maraton, ali postoji velika varijabilnost u praksi i u preporukama. Iskusniji maratonci mogu trčati više u toku nedelje. Veći nedeljni obim treninga mogu ponuditi bolje rezultate u smislu distance i izdržljivosti, ali takođe imaju i veći rizik od povreda. Većina muških elitnih maratonskih trkača će imati nedeljne kilometraže od preko 160 km. Preporučuje se da svi trkači (i elitni i rekreativni) treba da odu na pregled kod svog doktora, pošto postoje određeni znaci upozorenja i faktori rizika koji treba proceniti pre nego što se pređe na bilo koji novi program treninga, posebno treninga za maraton.

Mnogi programi traju najmanje pet ili šest meseci, uz postepeno povećanje distance trčanja i konačno, period za oporavak kao i period smanjenja likometraže u nedeljama pre trke. Za početnike koji žele samo završiti maraton, preporučuje se najmanje četiri meseca rada po četiri dana u nedelji. Mnogi treneri preporučuju nedeljno povećanje kilometraže ne više od 10%. Često se savetuje da se održava konzistentan program rada šest nedelja ili više pre početka programa spremanja za maraton, kako bi se telu omogućilo da se prilagodi novim naporima. Sam program za maraton bi uključuje varijacije između jakih i laganih treninga, sa periodizacijom i opštim planom.

Poslednje duge treninge treba odraditi do dve nedelje pre ciljne trke. Mnogi maratonski trkači takođe povećavaju unos ugljenih hidrata dok drže konstantan unos kalorija tokom nedelje pre maratona, kako bi omogućili njihovim telima da skladište više glikogena.

Ugljene hidrate koje osoba konzumira se pretvaraju pomoću jetre i mišića u glikogen za skladištenje. Glikogen brzo sagoreva i obezbeđuje brzu energiju. Trkači mogu da skladište oko 8 MJ ili 2.000 kcal glikogena, dovoljno za oko 30 km šetnje odnosno 18-20 kilometara trčanja. Mnogi trkači tvrde da je trčanje prilično teže u tom trenutku. Kada glikogen nestane, telo mora tada dobiti energiju sagorevanjem uskladištene masti, koje ne sagorevaju dovoljno brzo. Kada se to desi, trkač će doživeti dramatičan zamor i kaže se da je “udario u zid”. Cilj treninga za maraton, prema mnogim trenerima, je maksimizirati ograničeni glikogen na raspolaganju tako da udar u “zid” nije toliko dramatičan. Ovo se postiže delom korišćenjem većeg procenta energije od sagorevanjem masti i tokom rane faze trke, čime se konzervira glikogen.

Energetski gelovi bazirani na ugljenim hidratima koriste trkači kako bi se izbegao ili smanjio efekat “udaranja u zid”, jer omogućavaju lako digestivnu energiju tokom trčanja. Energetski gel obično sadrži različite količine natrijuma i kalijuma, a neki takođe sadrže kofein. Treba ih konzumirati sa određenom količinom vode. Preporuke o tome koliko često se uzima energetskii gel tokom trke su raznovrsne.

Alternative gelovima uključuju različite oblike koncentrisanih šećera, i hranu obilnu jednostavnim ugljenim hidratima koji se lako mogu variti. Mnogi trkači eksperimentišu sa potrošnjom dodataka za energiju tokom treninga kako bi utvrdili šta najbolje funkcioniše za njih. Konzumiranje hrane tokom trčanja može da priredi trkaču mučninu. Trkačima se savetuje da ne unose novu hranu ili lekove neposredno pre ili tokom trke. Važno je i da se uzdržite od uzimanja bilo koje od nesteroidnih anti-inflamatornih lekova za lečenja bolova (NSAIDs, npr. Aspirin, ibuprofen, naproksen), jer ovi lekovi mogu promeniti način na koji bubrezi regulišu njihov protok krvi i mogu dovesti do ozbiljni problemi bubrega, posebno u slučajevima koji uključuju umerenu i ozbiljnu dehidrataciju. NSAIDS blokira enzimski put COX-2 i sprečava proizvodnju prostaglandina. Ovi prostaglandini mogu delovati kao faktor zapaljenja u celom telu, ali takođe igraju ključnu ulogu u održavanju zadržavanja vode. Za manje od 5% celokupne populacije koja uzima NSAIDS, pojedinci mogu biti manje osjetljivi na inhibiciju sinteze prostaglandina u bubrezima.

Učešće na maratonu može rezultovati različitim medicinskim, mišićnoskeletnim i dermatološkim problemima. Odložen početan poremećaj mišića je često stanje koje utiče na trkače tokom prve nedelje nakon maratona. Preporučene su razne vrste blago intenzivnih treninga ili masaže za ublažavanje bolova. Dermatološki problemi često uključuju “trkačke bradavice”, “trkačke prste (na nogama)” i žuljeve.

Imunološki sistemu je potisnut za kratko vreme. Promene u hemiji krvi mogu navesti do lekara da pogrešno protumači dijagnozu u ‘uvidi’ srčani problem.

Nakon dugih treninga i samog maratona, najčešće se preporučuje konzumiranje ugljenih hidrata za zamenu glikogena i proteina kako bi se pomogao oporavak mišića. Pored toga, potapanje donje polovine tela na oko 20 minuta u hladnu ili ledenu vodu primorava krv kroz mišiće nogu kako bi ubrzao njihov oporavak.

Prekomerna potrošnja je najvažnija briga koja se odnosi na potrošnju vode tokom maratona. Unos prekomerne količine tečnosti tokom trke može dovesti do razređivanja natrijuma u krvi, stanja pod nazivom hiponatremija koja može biti dovedena u vezu sa jakim treniranjem, što može dovesti do povraćanja, napada panike, kome pa čak i smrti. Dr Lewis G. Maharam, medicinski direktor za maraton u New York City-u, izjavio je 2005. godine: “Nema prijavljenih slučajeva dehidracije koji uzrokuju smrt u istoriji trčanja u svetu, ali ima puno slučajeva ljudi koji umiru od hiponatremije”.

Na primer, Dr. Cynthia Lucero je umrla sa 28 godina, učestvovala je na Bostonskom maratonu 2002. godine. Bio je to njen drugi maraton. Na 35tom kilometru Lucero se požalila da se oseća “dehidriranom i da ima osećaj gumenih nogu”. Ubrzo se počela klatiti i srušila na zemlju, bila je nesvesna do trenutka kada su joj bolničari došli u pomoć. Lucero je primljena u Brighamsku bolnica i umrla je dva dana kasnije. Uzrok smrti Lucerove je bio hiponatremna encefalopatija, uslov koji izaziva oticanje mozga usled neravnoteže natrijuma u krvi poznatoj kao hipohidremija povezana sa vežbanjem. Ovo se ponekad naziva “intoksikacija vode”, Lucero je pila velike količine Gatoradea tokom trke, pokazujući da trkači koji konzumiraju sportske napitke koji sadrže natrijum u višku  mogu i dalje razviti intoksikaciju. Budući da je hiponatremija uzrokovana prekomernim zadržavanjem vode, a ne samo gubitkom natrijuma, konzumiranje sportskih pića ili slane hrane ne može sprečiti hiponatremiju.

Žene su sklonije hiponatremiji od muškaraca. Studija u New England Journal of Medicine otkrila je da je 13% trkača koji su završili Bostonski maraton 2002. godine imali hiponatremiju.

Unošenje tečnosti treba prilagoditi pojedincu, jer faktori kao što su telesna težina, pol, vreme, tempo, fizička sprema (VO2 max) i količina znojenja su samo neki od faktora koji menjaju zahteve za unos tečnosti za svakog pojedinca u toku trke. Međunarodna asocijacija medicinskih direktora maratona (IMMDA) savetuje da trkači piju sportsko piće koje uključuje ugljene hidrate i elektrolite umesto obične vode i da bi trkači trebali “piti do žeđi” umesto da se osećaju prisiljeni da piju na svakoj stanici. Izlaganje toploti dovodi do smanjene želje za žeđi, a žeđ možda neće biti dovoljan podsticaj da pijete u mnogim situacijama. IMMDA i HSL Harpur Hill daju preporuke za se konzumira tečnost u malim količinama često s približnom količinom 100-250 ml na svakih 15 minuta. Pacijentu koji pati od hiponatremije može se dati mali volumen koncentrovanog rastvora soli intravenozno za povećanje koncentracije natrijuma u krvi. Neki trkači se izmere pre nego što počnu da trče i zapišu rezultate na svojoj odeći. Ako nešto dođe naopako, radnici prve pomoći mogu da koriste informacije o težini kako bi otkrili da li je pacijent konzumirao previše vode.

Prvi olimpijski maraton održan je 1886. godine. Bilo je 17 takmičara koji su trčali približno 40km  od Marathon polja do Olimpijskog stadiona.

Prvi pobednik prvog olimpijskog maratona bio je grk po imenu Spiridon Louis.

Tek 1921. godine, 42.195 km je postala zvanična distanca Olimpijskih maratona.

1984. godine Joan Benoit je postala prva žena koja je osvojila Olimpijski maraton (Los Angeles, SAD).

Bostonski maraton koji je počeo 1897. godine, najstariji je godišnji maraton na svetu.

Jedan od interesantnijih maratonskih događaja je Walt Disney World maraton, sa rutom koji prolazi kroz Epcott, Magic Kingdom, animal kingdom i Hollywoodske studije.

Jedan od najiscrpljujućih maratonskih događaja održava se u Kini, gde učesnici trče ili, bolje rečeno, penju se na 5.164 stepenika duž Velikog zida.

Najstariji svetski maratonac je Fauja Singh koji je završio maraton za 8 sati, 11 minuta i 6 sekundi u svojoj 100toj godini.

Najstarija maratonka na svetu je Gladys Burrill koji je završila maraton u 92. godini.

U 2011. godini Stefan Engels (Belgija) je trčao maraton svakog dana tokom cele godine i pokrio je ukupnu udaljenost od 15.401 km.

Nosilac rekorda za najspornije maratonsku trku na svetu je ljubitelj londonskog fonda Lloyd Scott koji je nosio opremu od 110 kilograma i maraton je završio za 5 dana i 8 sati.

Najhladniji maraton je ikada održan je na minus 38 stepeni Celzijusa.

1905. godine, tokom Bostonskog maratona, temperatura je dostigla 38 stepeni Celzijusa.

Najteži planinski maraton na svetu je Jungfrau maraton u Švajcarskoj, gde trkači moraju savladaju blizu 1830m visine.

Preko 200.000 trkača će doživeti iznenadni srčani zastoj tokom maratona.

Jedan od 50.000 trkača će doživeti srčani udar.

U studiji koju je objavio Journal of Medicine New England, od 10,9 miliona trkača koji učestvuju u maratonima između 2000. i 2010. godine; samo jedan u 259.000 je umro od srca.

Približno 0,5% stanovništva Sjedinjenih Država je trčalo i završilo maraton.

Svetski rekorder za najviši maraton po nadmorskoj visini je Everest maraton, koji počinje na 5200m nadmorkse visine.

Nesvakidašnji “maraton du Medoc” u Francuskoj počinje konzumiranjem vina, a onda trkači kreću kroz vinograde gde ih dočekuju 22 stajaća za osveženje i 21 gurmanski štand za hranu, plus crveni tepih u posljednjem 100 metara.

Maraton u Njujorku 2013. godine imao je 50.740 maratonaca na startu, i najveći je u istoriji.

Partrick Finney, kojem je 1998. godine dijagnostikovan multiplom sklerozom, bio je u stanju da šeta 2004. godine, ali je uz ogromnu volju, terapiju i lekove uspeo da se povrati i pokrene. Nekoliko godina kasnije, postao je prva osoba sa navedenom bolešću koja je završila 50 maratona u svih 50 američkih država.

Prvi pobednik Bostonskog maratona (1897) bio je Džon MekDermot koji je završio za 2 sata, 55 minuta i 10 sekundi – gotovo sedam minuta brže od trkača na drugom mestu

Samo jedna osoba je više puta branila titulu na Bostonskom maratonu, Clarence DeMar, koji je 5 puta osvojio ovaj maraton.

John Kelley je istrčao Bostonski maraton više bilo koga drugog. Startova je 61 put, završio 58 puta i čak osvojio dva puta.

Tek 1956. godine organizatori su odlučili da dodele nagrade pobednicima Bostonskog maratona.

Prva nagrada za pobednika Bostonskog maratona bila je 60.000 dolara i Mercedes Benz.

Etopijski trkač, Abebe Bilika, bio je dvostruki šampion Olimpijskog maratona je trčao bos.

Osoba od 70kg sagori oko 2.600 kalorija tokom maratona.

1977. godine, taksa za registraciju za Čikago maraton je bila samo 5 dolara. Danas je 145 dolara za rezidente SAD i 170 dolara za inostrane učesnike.

Na Londonskom maratonu 2013. godine, 74% trkača je trčalo u dobrotvorne svrhe. Ukupno je skupljeno 52,8 miliona funti.

Tipična ishrana maratonskog trkača je 65% ugljenih hidrata, 25% proteina i 10% masti.

Stručnjaci preporučuju konzumiranje energetskih gelova svakih 45 minuta tokom maratona.

Najživopisniji maraton na svetu je dvo-okeanski maratona u Cape Town-u.

Najveći maratonski događaji su: NYC maraton, Bostonski maraton, Čikago maraton, Berlinski maraton, Londonski maraton i Tokijski maraton.

Svi znaju izvornu priču maratona, zar ne? Taj istorijski čovek je trčao 40km od Maratonskog polja do Atine, donoseći vest o pobedi  Atinjana nad Persijancima, a umro je od iscrpljenosti nakon što je preneo tu vest. Morate priznati da je to stvarno neverovatna priča. Zašto bi se neko trčao u smrt da bi doveo dobre vesti? I da li možete da se umrete tako što ćete se srušiti na kraju 40km treninga?

Zapravo, prava priča je bolja od legende i mnogo veća inspiracije za današnje trkače. Jer su Grci pobedili u bici kod Maratona.

490 godine p.n.e. je persijska vojska od preko 25.000 ljudi (neki kažu da je čak 60.000 ljudi), plus konjica i oko 600 brodova, napala je Grčku i počela da razaraju njenu obalu. Plan Persijanaca bio je jednostavan: stići na Maraton polje, 40km severno od Atine, pobediti malu atinsku vojsku zatim otploviti oko obale i napasti grad sa juga, gde se nadaju da će kapije biti otvorene od strane izdajnika.

Atinjani su mogli postaviti vojsku od 10.000 ljudi, bez konjice i bez brodova. Njihovi saveznici iz male države Plataia uputili su 1000 vojnika. Grci su bili umnogome nadmašni, ali kada su Persijanci došli, Atinjani i Plataiani su marširali do Maratona, uske ravnice pored mora gde bi mogli blokirati put do Atine.

Atina je trebala pomoć Sparte – grada Peloponeza blizu današnjeg grada Argosa. Pre nego što su stigli do Maratona Atinjani su poslali kurira Pheidippides-a da pridobije Spartance za pomoć u bici. Bio je profesionalni vojni kurir i morao je biti prilično spreman, da može sam preći opasne predele, brinuti o sebi, zapamtiti tačne poruke i samostalno odgovarati na pitanja kada stigne.

Da li je situacija bila tako očajna zašto nije koristio konja? Zato što je najbrži put do Sparte bio suviše težak. Moralo je da se ide peške. Udaljenost od Atine do Sparte je 224km, a Pheidippides je očigledno to istrčao u roku od dva dana.

Spartanci nisu odmah poslali vojsku. Tad je bio religiozni festival u Sparti i oni su odbili da idu u borbe sve do punog meseca.  Oni nisu mogli doći u Atinu tad već sa zakašnjenjem od 14 dana Bilo je od vitalnog značaja da Atinjani znaju lošu vest što je pre moguće, a Pheidippides je tada trebao da trči još 224km do Atine da prenese loše vesti. Ne znamo koliko mu je trebalo, ali su u par dana Atinjani i Platai sigurno znali da su sami.

Pheidippides je pretrčao nešto manje od 500 kilometara za najviše 10 dana. Možda se vozio neko vreme, blizu same Atine, ali je i dalje pretrčavao gotovo maraton na dan.

Suočeni s vestima Pheidippidesa, Atinijanci su odlučili da je njihova najbolja šansa brzi napad. u zoru, napravili su formacije, i iznenadili Persijance, i žestoko ih napali. Grci su namerno ostavili svoj ‘centar’ slabim i dozvolili mu da popusti, ali su jaki bokovi provalili kroz Perzijance. Kada su Perzijanci bili razbijeni na ovaj način, Grci su ih pregazili i proterali tri kilometra nazad do brodova na severnom delu polja.

Persijci su se okupili na brodovima i počela je druga bitka koja je trajala nekoliko sati. Tu je došlo do najvećeg grčkog gubitka, uključujući i komandanta Kallimachosa. Do podneva je sve bilo gotovo. Preživeli Persijanci su pobegli, ostavivši oko 6500 mrtvih. Atinjani su brojali preko 200 mrtvih, Platai preko 600. Bila je to zadivljujuća pobeda, ali su Grci znali da to nije kraj.

Tad je došao još jedan zadivljujući podviga trčanja. Persijska flota je već bila na moru, u drugoj fazi plana, ploveći oko Cape Sounion-a da bi stigli na plažu u Phaleron-u i marširali protiv nebranjene Atine. Bilo je to 8-10 sati plovidbe. Napredna flota, verovatno sa konjicom na brodu već je otišla pre početka bitke. To je ono što čini legendarnim ovo trčanje Pheidippides-a od 40km. Vraća se u Atinu da objavi pobedu, ali i da upozori Atinjane da je Persijska flota na putu ka Atini. Možda je u tom trenutku umro od dugotrajne iscrpljenosti, možda od rana. Jedan od zidova Akropolja nazvan je po njemu.

Atinska vojska je na Maratonu pretrpjela žestoku borbu prsa u prsa, a druga bitka oko brodova i močvara. Sada su morali da se žure do Falerona pre nego što se Persijanci iskrcaju sa svojom konjicom. Teško je zamisliti kako se ljudi osećaju nakon takve borbe. Savremena istraživanja sugerišu da histerija, utrnulost, višestruke rane i iznad svega, čista iscrpljenost formiraju složeni skup reakcija koje nekim vojnicima šalju svakodnevne okrutnosti dok drugi plaču za svojim majkama..

Ali nije bilo vremena za bilo šta od ovoga. Atinjani koji su bili najsvežiji odlazili su brzo kako bi mogli da pokriju rastojanje do grada. Ostatak se okupio, neki u formalne jedinice, drugi kao grupe prijatelja i komšija, sa svojim štitovima i opremom na leđima, i trčali nazad najbrže što su mogli po avgustovskoj vrućini. Mogli bismo da kažemo da je to bio prvi masovni maraton – a ne baš zabavan – ali svi trkači će razumeti vrstu pomoći i podrške koji su morali da daju jedni drugima, kao i prijem Atinskog stanovništva koji je izašao na put Phaleron-a da donese hranu za svoje borce.

Kasno popodne počela je prava frka, Persijska flota koja je okružila Cape Sounion dok su najbrži Grčki vojnici krenuli južno kroz Vranu, Kefista, u grad i ponovo prema obali. Prvi Atinjani na Faleronu stigli su za pet ili šest sati, samo sat vremena pre brodova Persijske flote. Njihova pobeda u ovoj trci bila je ključna.

Persijanci nisu mogli da poveruju svojim očima kada su videli trupe, prljave, krvave,  iscrpljenei, poređane na plažu Phaleron spremne da odbiju napad. Persijanci su oklevetali, čekali da glavna flota stigne tokom noći. A kad je pala noć, ostatak Atinske vojske ušao je u Grčki kamp. Počeli su da kuvaju hranu i, dok je noću prolazila. Persijanci su videli više požara koji su se pojavile na tlu iza plaže. Do zore, njihovi najgori strahovi su potvrđeni. Atinjani su bili tamo, preko 9000 njih, spremni da se ponovo bore. Persijanci su i dalje bili mnogo jači, ali sada su Grci izgledali superiornije. Persijska vojska je nekoliko dana je plutala na istom mestu u nadi da će se otvoriti šansa za napad, a zatim su odustali i otplovili.

Bitka je bila završena i “Muškarci sa Maratona” proslavljani su tokom generacija zbog svog junaštva koliko i za svoje borbe. Bili su spasioci grada, a zbog toga što su izveli takve neverovatne podvige proglašeni su instrumentima bogova. Legenda o Pheidippides-u je simbolizovala i veličinu vojnika i ulogu božanstava. Medutim, u svemu ovome postoji i ironija. Grci bi naš savremeni maraton smatrali grotesknim takmičenjem, previše specijalizovanim, što zahteva previše treninga. Možda je to razlog zašto su mogli da objasne šta su Pheidippides i drugi ratnici sa Maratona postigli tako da ga smatraju nekako božanskim.