Select Page

Moralni imperativ

U filozofiji, moralni imperativ predstavlja unutrašnje čovekovo načelo prema kome on postupa. U svima nama postoje moralni imperativi. Oni su nekad u skladu sa imperativima društva, a nekad nisu. Dokle god čovek poštuje vlastiti moralni imperativ on ima mirnu savest, može da pogleda sebe u oči i kaže “ja sam čovek”. Postoje ljudi koji tokom života spoznaju vlastiti imperativ i uvide da ih takvo spoznavanje sebe oslobađa nametnutih okova. Takvom čoveku društvene norme nisu potrebne. On sam po sebi razlikuje dobro od zla. Međutim, srazmerno mali broj ljudi kreće tim putem. Jer iz kojeg razloga bi išli tim putem, društvo je za njega sve propisalo samo to treba da ispoštuje i biće čovek. Zato većina nikada sebe ne otkrije, niti otkrije potrebe vlastitog Ja.

Moralni imperativ se razvio u jednu vrstu kategoričkog imperativa koji je definisao Imanuel Kant. Kant je poznat po svom radu na temu kategoričkog imperativa koji se danas mnogo češće nalazi u literaturi, i izučava, od samog “moralnog imperativa”. Kant je rekao: “Postupaj samo prema onom načelu za koje ujedno možeš hteti da postane opštim zakonom”. To znači da čovek svojom slobodnom voljom mora usklađivati svoje delovanje na taj način da njegove lične etičke motive i njegova lična načela uvek i u svakoj prilici mogu opstati opštim zakonom čovečanstva. Kant je ovaj imperativ smatrao produktom delovanja uma: odbacivanje ovog opšteg moralnog načela bilo bi suprotno čistom umu. Kant sa svog kritičkog stanovšta prilazi otkrivajući zakonitosti ljudske moralne prakse. I sam ističe da teorijom morala nije uneo ništa novo, nego je samo kritički precizirao pojmove  i pojasnio njihovo značenje. U etici se ne radi o određenju nekog empirijskog morala, nego o načinu saznanja  na području moralnog života o kriterijumu ocenjivanja tj. vrednovanja ljudske prakse delovanja. Kant nije moralni reformator nego teoretičar ljudske moralne prakse. Odgovor na pitanje “šta treba da činim?” čovek nalazi u samom sebi. Kant smatra kada ljudska svest radi po principima straha ili nade, a ne iz dužnosti, nikada ne može biti govora o istinskom moralu, jer se tada radi o heteronomnoj etici, a moralno delovanje ne može biti sredstvo bilo kakvim nagonskim ili praktičnim ciljevima. Sreća nije prikladni princip morala, kao ni teleološki moral (nešto treba da činim jer želim nešto drugo). Kant smatra da to još uvek nije istinski moral.

Samoodređenje umne volje je najviši zahtev i uslov moralnosti. Moralno delovanje ima i smisao i svoju svrhu u sebi. Kategorički imperativ je izraz autonomije praktičkog uma. Moralno vredno je samo ono što je učinjemo iz dužnosti. Tako da se može zaključiti da sve drugo učinjeno iz bilo kog drugog motiva (naklonosti, koristi ili straha) ako je u skladu sa moralnim principima može se nazvati samo legalnim.

Kasniji mislioci smatrali su da moralni imperativ proizlazi iz savesti, kao božanski glas koji govori kroz ljudski duh. Prema tome, načela savesti su jednostavno ispravna i ne treba ih dalje objašnjavati.

Moralni imperativi u sportu

Sport je osetljiv na padove (ili suprotno – uspone) moralnih imperativa u društvu. Ti padovi ili usponi se oslikavaju u sportu na najtransparentiji mogući način zbog specifičnosti koje nosi sport. Sport mora imati sopstvene etičke i imperativne moralne vrednosti, ali na žalost destrukcija je očigledna na mnogim poljima, u skoro svim sportovima, i to srazmerno sa popularnošću. Što je sport popularniji i masovniji (što je specifična sportska industrija veća) tu dolazi do veće deformacije u sportu. Da li su u pitanju samo lični interesi, ili ispoljavanje loših strana ljudske ćudi, na nauci je da pokaže.

Snaga, brzina, veličina i agilnost sportista u modernom sportu bude strahopoštovanje kod publike i onih koji prate te sportiste. Tokom takmičenja, utakmica, mečeva, sportisti prikazuju ekscelenciju u svom izvođenju, hrabrosti i mogućnosti takmičenja pod pritiskom. Požrtvovanost, odustvo sebičnosti u timskim sportovima, timski rad, adaptacija i mnogi drugi kvaliteti koji su povezani sa socijalnim karakterom se ispoljavaju prilikom sportskih smotri u celom svetu (Rud, 2005).

Zajednice slave atletske uspehe, pehare od zlata i legende koje su nastale među pobednicima. Mnoge performanse mogu i da inspirišu široke narodne mase, kada se najbolja strana humanosti može posmatrati, i potvrditi (Hofman, 1999). Sport, na određen način, sija kao svetionik humanosti. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da sport takođe može da služi i kao mračan izvor. Nemoral, ponosni i sebični načini ponašanja se često ispoljavaju kod sportista. Takmičarska okolina tj. takmičarski nagon svakog pojedinca je često karakterisan kroz egoizam, nefer, kao i nasilje. Tako je sportski teren, igralište, borilište mesto na kojem su učesnici testirani. Testirani su na ove mračnije ljudske osobine koje sportisti mogu ili ne mogu da kontrolišu. Etika performansi poziva individualnog sportistu da uradi sve što je moguće radi ostvarivanja uspeha (Koakli, 2004).

Mnogi istraživači danas govore o sociologiji sportskog morala koja bi trebalo da proučava vladajuće moralne norme, one koje regulišu sportski život i društvene uslove, a ti uslovi, opet, izgrađuju takve norme. Sociologija sportskog morala treba da utvrdi kako se obrazuju moralne norme u sportskom životu i kakvu ulogu one imaju u izgrađivanju moralnog stava jednog sportiste. Najčešće se ne vidi razlika između sportskog morala i morala u sportu. Moral u sportu je temeljni sociološki problem, a sportski moral se svodi na fer-plej.

Moralni imperativi okoline prema sportisti

Sportista je izložen mnogim spoljašnjim faktorima u toku razvoja svoje karijere. Ti faktori imaju veći uticaj u mlađim uzrastima i u prvim godinama sportske aktivnosti, kada je okruženje u većoj meri strano za sportistu i kada društvo, treneri, roditelji imaju ogroman uticaj na njegovo formiranje, i važnije – formiranje njegovih moralnih vrednosti.

Od mlađih uzrasta, preko puberteta pa do doba kada sportista postaje profesionalac, različite moralne odlike čine sportistu. Koliko god on, kroz vreme, bio etički dosledan i živeo po i delovao po svojim principima, nekada se mora doći u sukob sa moralnim normama da bi se napravio korak napred u profesionalnoj karijeri. Možda baš tu leži problem koji postoji u savremenom društvu i u savremenom i profesionalnom sportu.

 

Ognjen Stojanovic
Latest posts by Ognjen Stojanovic (see all)