Početak sportske aktivnosti (karijere) i uloga roditelja

Početak sportske aktivnosti (karijere) i uloga roditelja

Deca kreću sa sportom uglavnom sa svojih 5 do 7 godina, obično u isto vreme i kada kreću u predškolsku ustanovu. Sportska aktivnost u tom razdoblju treba da služi kao igra deci, sa jedinim objektivom – razvoj motoričih sposobnosti.

Međutim u većini slučajeva se to ne događa. Dete, kada je izložen veoma merivim parametrima, a to su sportski rezultati koji se sami po sebi odmah pokazuju, dolazi do ispoljavanja takmičarskog duha. Nema ništa loše u takmičarskom duhu kao elementu sportske aktivnosti, ali takmičarski duh budi mnoga moralna iskušenja, i to samo u želji da se dođe do boljeg rezultata, da se pobedi dečak ili devojčica u stazi pored, ili da se ostvari bolje vreme na štoperici.

U ovom periodu najveći uticaj imaju roditelji. Njihov uticaj može biti pozitivan ili negativan. Pozitivan uticaj na svoju decu imaju oni roditelji koji u potpunosti razumeju proces razvijanja deteta kroz sport, koji podržavaju svoju decu kada su u pitanju uslovi za rad, ali se ne mešaju u veoma delikatnu relaciju, dete – sportski trener.

Upravo tu nastaje negativan uticaj onih roditelja koji ne poštuju ni uzrast svog deteta ni moralne norme društva. Oni vide svoj decu kao potencijalne osvajače trofeja, ili u gorem slučaju kao sredstvo za materijalni dobitak ukoliko dete uspe u svojoj karijeri. Moralni imperativi u ovom slučaju bivaju potpuno poremećeni i ta loša relacija roditelj – dete se translira i na relaciju trener – dete, trener – ostala deca i dete – ostala deca.

Drugi aspekt sa kojeg treba posmatrati moralne vrednosti u ovom periodu razvoja jeste polemika oko izbora sporta i pristupa deteta, roditelja i trenera u ozbiljnosti shvatanja tog sporta. Može se teoretisati o tome da li je moralnije i ispravnije pustiti dete da se bavi 15 godina sportom za koji nije talentovan, i u kojem je bez dobrih rezultata da bi mu se nakon toliko godina reklo da on nikada neće uspeti, ili je moralnije izvršiti uticaj na deteta da se bavi sportom za koji je talentovan. Postoje savremene metode za proveru za koji sport je dete preodređeno, kao npr. biopsijom mišića. Ukoliko se detetu taj sport ne sviđa i nerado ide na treninge.

Na desetine faktora utiče na ovu problematiku, i ona je uglavnom specifična od deteta do deteta tj. od porodice i okružnja do neke druge porodice i drugog okruženja. Možda je najispravnije posmatrati iz ugla da je moralno ispravno pustiti dete da se bavi aktivnošću u kojoj uživa, jer je rad i treniranje sporta kojeg dete ne voli kasnije može imati negativne posledice na psihičkom nivou, kao i na fizičkom nivou jer se forsira aktivnost koja nema pozitivan uticaj na psiho-fizičko stanje sportiste.