Roditelji plivača svakodnevno vode decu da plivaju, poveravajući ih na brigu dobronamernim trenerima na nekoliko sati, a zatim čekaju ih da ih vrate kući..
Morbidna misao roditelja da se njihovo dete možda nikada neće vratiti sa bazena, ne dolazi u obzir, zar ne? Treneri koji treniraju decu su sertificirani za CPR / AED i spasioca, imaju dugogodišnje plivačko iskustvo i nikako ne bi dopustili nekom od svojih voljenih sportista da se utope.
Ovi sportisti su ipak plivači, pa imaju najmanje šanse da se utope od većine populacije. Nažalost, to nije slučaj u svim porodicama. Neprijavljena nesreća nazvana padanje u nesvest zbog hipoksije može imati iscrpljujuće i fatalne posledice za one koji treniraju za takmičenje ili rekreativno.
Mnogi plivači u šali koriste izraz „voda je moj kiseonik“ zbog bezbroj sati koje provode u vodi. Ne može se udisati voda, naravno, i malo naučnih dokaza postoji da bi se dokazalo bilo kakvo značajno sportsko poboljšanje s hipoksičnim plivačkim setovima. Položaj glave koji se vežba tokom hipoksičnih setova zbog smanjenja otpora vode što dovodi do bržih vremena. Pomenimo zlatnu medalju Nathana Adriana na Olimpijskim igrama 2012. u disciplini 100 metara slobodno, gde je udahnuo nakon svakog drugog udarac do poslednjih nekoliko metara, dokazujući da možete biti najbolji na svietu i koristiti kiseonik u svoju korist.
Fiziologija padanja u nesvest
Ključ za sprečavanje hipoksije je doći do osnovnog uzroka pada u nesvest kada su izloženi vežbama visokog stresa koje ograničavaju dah. Autonomni nervni sistem tela kontroliše naše disanje na nesvesnom nivou i temelji potrebu za disanjem na osnovu ravnotežie kiseonika i ugljen-dioksida (CO2).
Količina CO2 u telu signalizira odgovor na izdisanje toksičnog CO2 i unošenje svežeg kiseonika za hranjenje naših vitalnih organa i mišića; međutim, kada su nivoi CO2 relativno niski zbog hiperventilacije bilo namerne ili zbog teške vežbe, naš mozak gubi sposobnost da signalizira da treba udahnuti.
Bez odgovarajuće oksigenacije mozak će se početi isključivati, a plivač će izgubiti svest. Može proći samo oko dve i po minute (kod gotovo svih ljudi) kad mozak doživljava oštećenje a može doći i do smrti, za razliku od prepoznatih šest do osam minuta s “normalnim” vremenom kad dolazi do utapanja zbog potopljenog tela i toploti vode u bazenu.
Obim problema padanja u nesvest u vodu
Prema Centru za kontrolu bolesti (CDC), gotovo 10 ljudi svakodnevno umire od nenamernog utapanja i to zauzima peto mesto među vodećim uzrocima nenamerne smrti u SAD-u. Te statistike se možda lako mogu prevideti, ali svi ti smrtni slučajevi se mogu sprečiti i uključujući one koji provode većinu svojih sati pokušavajući danpoboljšaju svoje plivačke sposobnosti. Ironično, dobar deo žrtava u vodi su bili iskusni i visoko konkurentni plivači, slobodni ronioci, Američke foke. Niko nije imun na nesvesticu u vodi.
S mojim bolničkim iskustvom sa žrtvama moždanog udara koje obično izgube funkciju do neke mere, većina pacijenata navodi da je njihova najgora noćna mora nije smrt, već život s teškim oštećenjem. Prilagođavanja za žrtvu i porodicu koja je izbegla utapanje u vezi sa fizičkim i kognitivnim oštećenjima zbog hipoksičnog pada u nesvest preopširna su da bi se detaljno obradila u samo jednom članku.
Postavljanje granica
Dužnost svakog trenera plivanja i ronjenja je detaljna edukacija svih svojih pomoćnika, sportista i roditelje o opasnostima zadržavanja daha. Osnovna pravila u vezi sa vežbama zadržavanja daha treba uspostaviti rano, ako su uopšte uključena u režim treninga. Kada podučavate pojedince plivanju, zadržavanje daha je ključ sigurnosti i trebalo bi imati period odmora.
Kada se treniraju takmičarski plivači, preporučuje se da se ograničene vežbe disanja izvode samo po jedna vežba i uz dovoljno odmora. Međutim, ako plivač nije u stanju da izvrši vežbu, ne smete ga gurati preko njegovih granica i nikada ga ne treba poticati da se odupre nagonu za disanjem. Treneri ne bi trebali nagrađivati, praviti takmičenje ili podsticati plivače da se odupiru nagonu za disanjem kroz dugotrajno zadržavanje daha.
Sećam se da sam bio nagrađen bombonama za plivanje u bazenu pod vodom sa samo 6 godina. Moja mama je jednom zamalo imala srčani udar kad me je zatekla kako vežbam držanje daha licem prema dolje u kadi u toj dobi. Srednjoškolski plivač onesvestio se tokom vežbi za zadržavanje daha, dok ga je drug podigao iznad površine. Rekao je treneru da je dobro i odmah nastavio dalje.
Treneri su prepoznali moj sportski uspeh na fakultetu zbog vremena provedenog pod vodom. Srećom, ništa loše mi se nije dogodilo. To nažalost nije bio slučaj za druge prijavljene plivače: 14-godišnji Louis Lowenthall, Tate Ramsden sa Univerziteta Dartmouth, slobodni ronilac Whitner Milner, student Ameriičkih foka James Derek Lovelace i nebrojeni drugi širom sveta. Ističem ove priče i smrtne slučajeve ne da bih odbacio trenere, već da bih podigao svest o opasnostima hipoksičnih vežbi i na kraju da bih vidio promenu kulture u plivačkom sportu.
Iako vežbanje disanja može imati svoje zasluge pod odgovarajućim parametrima i sigurnim smernicama, mnogi treneri i sportisti nisu svesni smrtonosnih posledica hipoksičnih treninga i skloni su pomeranju granica dotle da uzrokuje pad u nesvest kod plivača. Nakon što sportista izdahne ni spasilac ni trenera sa svim sertifikatima ne mogu da se opravdaju više – moramo se podvući crta i podići svest kako bismo zaustavili dalje tragedije koje se mogu izbeći.
Treneri i plivači trebaju preduzeti mere predostrožnosti kako bi izbegli pad u nesvest u vodi prilikom izvođenja vežbi. Svaki trening treba da vodi sertifikovan i iskusan trener. Treneri i plivači koji rade vežbe disanja trebalo bi to da rade po vlastitom nahođenju.
Izvor: Swimming World Magazine (Kristy Kinzer)
🇬🇧Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.
- Introduction to WORKOUT - May 14, 2022
- Prvi Ironman u brojkama - February 24, 2022
- Šta je RPE? - October 15, 2021